Potrebe ljudi u hrani su različite i zavise od njihove telesne mase, uzrasta, pola i fizičke aktivnosti. Da bi mogle tačno da se utvrđuju, potrebno je da se utvrdi jedinica zajedničkog, merljivog svojstva hranljivih sastojaka (masti, ugljenih hidrata i proteina). Zajedničko svojstvo osnovnih hranljivih sastojaka je to, da kao organski sastojci raspolažu energijom, koju pri sagorevanju (oksidaciji) u organizmu ili u kalorimetrijskoj bombi oslobađaju kao toplotu. Zajednička osobina hranljivih sastojaka je da raspolažu energijom, a osobina čovečijeg organizma i svih živih bića je da tu energiju koriste za rad i toplotu. Vrednost hrane se meri jedinicom rada, energije i toplote (džulom) J. 

Pri izračunavanju energetske vrednosti hrane, uzimaju se u obzir samo količine osnovnih hranljivih sastojaka, tj. masti, ugljenih hidrata i proteina, jer sirova celuloza nije svarljiva,  mineralne materije i voda ne sagorevaju, a količine vitamina su vrlo male, i ne uzimaju se u obzir. Procenti osnovnih hranljivih sastojaka pomnože se odgovarajućim koeficijentima (faktori iskorišćenja), dobijene vrednosti se saberu, a njihov zbir predstavlja energetsku vrednost u 100g namirnice.

Faktor iskorišćenja je odnos između energije (hranljivih sastojaka hrane) koja se unese u organizam i energije koja se u njemu iskoristi.

Energetska vrednost uzorka spremljene hrane (npr. obroka) izračunava se primenom istog postupka, tako što se u ovome prethodno odrede količine ugljenih hidrata, masti i proteina.  

Energetske vrednosti raznih namirnica su veoma različite. Visoka energetska vrednost neke namirnice ne znači da je ona i najhranljivija. Energetska vrednost je samo jedna komponenta hranljivosti. Na primer, energetska vrednost mleka je oko 4 puta manja od energetske vrednosi hleba. Ipak, mleko se u pogledu hranljive vrednosti više ceni, jer sadrži proteine najviše biološke vrednosti; bogato je kalcijumom i fosforom, mikroelementima i vitaminima.

Prilog: tablice sastava namirnica